2018. godine sam rodila svoje treće dete i doživela susret sa jednim delom sebe koji mi se nije dopao. Suočila sam se sa svojom fizičkom stvarnošću i nisam se prepoznala. Živela sam sa troje dece i mužem u kući koja nije naša, sa dva ogromna kredita, bez primanja i sa velikim brojem kilograma koje nisam mogla da prihvatim niti zavolim.

Sećam se tog dana, krajem avgusta, imala sam napad panike. Znojila sam se, tresla, nisam mogla da udahnem, hladan znoj niz kičmu i čelo, mislila sam da umirem. A zapravo, suočila sam se sa realnošću koja mi se nije živela više. 

Dan je prošao tako kako je prošao i došao je novi. Nikola je otišao na posao u Beograd i ja sam bila sama sa svoje troje dece. Sela sam na pločice u hodniku ispred velikog ogledala koje mi se činilo da je bilo surovo prema meni. Plakala sam kao dete. Posmatrala sebe. I počela da govorim najmračnije reči koje sam bila u stanju da pronađem u sebi. Ružila sam se i odbacivala, gledajući direktno u oči. Bilo mi je žao same sebe koliko sam se povredila rečima. I zaustavila.

Zavetovala sam se na istrajnost u vizualiziranju.
Godinu dana, svakog dana, pronaći ćeš 11 minuta vremena da zatvoriš oči i vizualizuješ ono što želiš da živiš.

Dani su prolazili, a ja bih se nekad i sakrivala u sobu ili kupatilo, samo kako bih vizualizovala.

Na početku nisam mogla da vidim ništa.
A kamoli da osetim.
Znala sam da je u emociji caka i želela sam da mogu da osetim emociju dok zamišljam ono što želim, dok posmatram sebe u željenoj paralelnoj realnosti.

Dani su prolazili i počela sam i da molim Boga da mi pomogne da pokrenem emociju dok vizualizujem, jer mi se činilo da samo čekam da prođe tih 11 minuta, kao robija.